Foto: Tamara Zidar
Ovog puta smo se dogovorili da Putospektivu organizujemo u subotu i malo ranije kako bi završili pre noćnih izlazaka. Došli smo već oko 3 popodne, postavili projektor, platno, stolice i izašli da prezalogajimo. Sve je obećavalo dobru organizaciju i dobar provod.
Pripreme
Ona najvrednija ekipa je počela da popunjava prve redove već oko 18:30, dok su, nakon prvih deset u naletima krenuli i drugi da dolaze.
Ekipa pristiže, Bjuti pije pivo
Sve je bilo spremno, publika se udobno smestila i mogli smo da počnemo po planiranom rasporedu.
Ovog puta će svoje impresije sa druge Putospektive preneti dečko iz pretposlednjeg reda do zida kome je u sred predavanja pala flaša sa pivom i kome nećemo spomenuti ime. Slobodan kaže ovako:
Druga Putospektiva nam je donela puno smeha. Da li je to bila namera predavača ili nije, nebitno je, jer su se svi dobro zabavili.
Ruža i Katarina su zagrejale prisutne doživljajima iz tople Afrike. Započele su priču snovima o nagradi za informaciju gde se nalazi tada odbegli haški optuženik, jer je čovek koga su ugledale ličio na – Ratka Mladića! Stvar je bila luđa tim pre što im se isti čovek obratio na „srpskom“. „Više puta su me privodili zbog sličnosti“, rekao je. Poreklom Hrvat, godinama živi i radi u ovom delu sveta.
Ruža i Katarina
Na platnu su se ređale fotografije iz Kenije, Tanzanije, a potom i Zanzibara, a na kratko smo se provozali i lokalnim imitacijama puteva.
Saznali smo na koji način možemo da dođemo do poseda u, još uvek, nekomercijalizovanom Zanzibaru – ako smo žensko i nemamo problem sa zasnivanjem porodice sa lokacima. Prisustvovali smo transformaciji simpatičnog dečaka – preko dana prodaje voće na plaži, a noću se pretvara u zavodljivog mladića KOKOnatija. Naučili smo kako možemo da postanemo meta slatkim devojčicama u školskim uniformama. Utvrdili smo da je ipak najsigurnije pasoš i pare držati uz sebe.
Devojke sumiraju utiske
Verna publika
Posle kraće pauze, svoje doživljaje sa četrdesetodnevnog putovanja nam je preneo Nebojša. Prošetali smo većim američkim gradovima kroz sjajne fotografije, koje je većinom radio koristeći film! Pokazao je da za beleženje nezaboravnih momenata oko njega nije potrebno da posedujete najskuplje i najmodernije aparate i objektive.
Sa rancem na leđima, širokim osmehom i „osećajem da nisam negativan, da mogu da šetam svuda“, zalazio je u krajeve koji čak i u Americi važe za nebezbedne. Na njegovim fotografijama su prijatelji sa Kaučsurfinga, prolaznici, skitnice, policijski automobili, katedrale, crkvice, neobični muzeji i umetničke postavke.
Nebojša priča o Americi
„Kultura Kaučsurfinga u Americi je posebna priča“, rekao je Nebojša, objašnjavajući prednosti i mane američke neposrednosti. Izuzev prvih domaćina koje je ranije pred put kontaktirao, većinu je upoznao sasvim spontano, čak su mu mnogi sami pisali videvši njegov plan puta, nudili smeštaj, prevoz. Neke je ponovo sretao. Skoro svi do jednog su zanimljivi pojedinci, od arhitekata do maratonaca.
Zaintrigirane pričom iz Amerike
Njegov objektiv je pričao i više nego što su reči umele da iznesu. A reči su kod svih izazivale neprestano smejanje. Putovali smo zajedno kroz prirodu, sneg, pustinju i beton. Za njim je ostalo 16.000km, nepotrošen dolar za smeštaj, poznanstva sa gomilom interesantnih ljudi, jedna popravljena rerna i zamenjen osigurač.
Prvi redovi
Relja je uneo malo mistike u ovo sjajno veče. Iako se njegovo putovanje odigralo pre sedam godina, svežina priče odaje utisak kao da se skoro vratio. Kako je izgledalo hodočašće dugo preko 800 kilometara, od Pirineja do grada na krajnjem zapadu španske obale – Santjago de Kompostele?
Relja i ekipa hodočasnika
Sa najboljim drugom i pridruženim članom ekipi, upuštaju se u avanturu od početne tačke poput onih pravih, iskrenih hodočasnika. Da, ima i onih drugih. Na tom putu su upoznavali jedni druge, ali i sebe same. Shvatili su da sve svoje životne priče čovek ispriča za par dana. Onda improvizuje.
Reljina mama sluša dogodovštine sa putovanja
Društvo bi im s vremena na vreme pravili svakojaki likovi. Majka i sin koji se svađaju, pa se mire. Taj isti dečko živi samo od gitare i onoga što mu drugi udele. Zatim bi ugledali čoveka koji jačinom decibela iz svojih slušalica ubija svakog insekta koji pomisli da mu se približi. Pa dvojica Engleza koji shodno britanskom smislu za humor, hodočašće izvode u suprotnom smeru!
Dovoljno je bilo da uz sebe imaju školjku i vrata mnogih domova bi im bila otvorena. Negde bi imali smeštaj i za nešto manje novca, nego što se drugima naplaćuje. Biti hodočasnik na ovom putu, lokalci umeju da cene. I da nagrade vinom, ponekad.
Smenjivali su se šarenoliki pejzaži, brda i ravnice. Neizvesnosti. Hoće li ugledati novo brdo ili konačno ravan put? Tenzije. Magla. More magle. Beli talasi. Radosti malim stvarima. Tišina. Sreća.
Camino de Santiago hodočašće
Činilo se da nije bilo osobe u sali koja nije poželela da se upusti u nešto slično. Poruka koja je ostala na kraju je da ne treba očekivati nešto veliko da se desi. Ako ponovo pođe na isti put, krenuće bez ikakvih očekivanja.
Nakon svih izlaganja smo nastavili druženje u klubu pored, proslavili Tamarin rođendan i time zaključili drugu Putospektivu.
Treća je već zakazana za 11. maj od 19h te na vreme zabeležite kako ne bi propustili novo putničko druženje. Zbog velikog interesovanja smo rezervisali veću salu, na istoj adresi. Pratite našu facebook stranicu gde češće i brže objavljujemo novosti vezane za Putospektivu.
Hvala svima koji su slušali, a posebno hvala svima koji su pričali, podelili svoja iskustva i dogodovštine sa nama i ulepšali nam subotu veče.
Do sledeće putospektive…
Pozdrav | Foto: Dejan Danilov