Sad već tradicionalno, treće okupljanje putnika i ljubitelja putovanja će se održati 11.5. u isto vreme i na istom mestu kao prošlo:
Kralja Petra 71 od 19:00.
Ako želite, možete se prijaviti na naš facebook event.
I ovog puta imamo tri nove priče.
Sanja – Incredible India
Sanja Milosavljević – Indija
Pre odlaska u Indiju, kada bi me neko pitao da li planirate da idete u Indiju ili bilo koju azijsku državu, ja sam bila u fazonu, ne. Kratko i jasno, bez objašnjenja. Uvek su mi prve asocijacije na Indiju bile prljavština, slamovi, sirotinja, lepra, bolesti….Jednom rečju, užas koji ne želim da vidim.
A onda mi je kuma rekla da se udaje za Indusa i da smo pozvani na venčanje u Indiju, pa ako možemo i želimo, da dodjemo. Mika je bio u fazonu, ne. Ja sam već tad počela da štedim u glavi lovu za put.
Prva impresija sa putovanja je fenomenalna narandžasto-crvena boja neba sa suncem koje se radja na horizontu. Jer, kada letite nekim popodnevnim letom ka istoku, vi se približavate njihovom izlasku Sunca. Ako sam do tada i imala nedoumice, to Sunce koje se radja mi je bio znak da će sve biti u redu.
Naredne tri nedelje su bile najbrže i najsažetije tri nedelje mog života. Trebalo je preći nekoliko hiljada kilometara, avionom I minibusom i videti da je Indija jedna blagorodna zemlja sa blagorodnim ljudima.
Te tri nedelje su me, izmedju ostalog, izlečile od gadljivosti, sitničavosti, promenile su moj odnos prema hrani, medjuljudskim odnosima, vodi i približile me prirodi.
Ako bih morala sa nekoliko reči da opišem Indiju to bi bile: velika neorganizovana gužva ljudi I automobila koja funkcioniše savršeno, buka od auto sirena, fenomenalna hrana i šarenilo boja.
Marina – Indonezija
Marina Ilijević – Indonezija
“Došla si iz Surabaje motorom?!”
“Da”
Ovo pitanjem i moj odgovor na isto činilo je da oči ispadaju iz glave, um se muti i njihova mala lica, neotporna na vrucinu su se krivila u neko čudnu skoro istopljenu masu. Za njih je 400km bilo nepojmljivo preći samo na malom skuteru sa rancem na leđima.
U većini slučajeva sam imala Sonju sa sobom, malenu italijanku koja je bila zadužena za brbljanje dok se vozimo ali u tom datom trenu sam se zaputila na Bali sama, lagano motorom, tih 400km zbog kojih svaki Indonežanin pada u nesvest. Ja bih trebalo da budem ta kojoj 400km treba da bude mnogo a ne njima, čija zemlja ima više od 16000 ostrva i hiljade kvadratnih kilometara prostranstva.
I tako 100, 200, 300 km Sonja i ja smo svuda stizale, Džogdžakarta, Kenitra, Probolingo, Malang, Bali, Lombok, Sumbawa, Flores, Komodo, Rinča, Gili Travangan, Bromo… Ne mogu ni da se setim svih imena… Zemlja prostrana, avioni jeftini, putevi okrnjeni, turista svuda, belih peščanih plaza isto tako, igre, pesme, zanimljivih svadbi i kostima… U Indoneziji ničeg ne fali… sem sira.
Jovan Hadži Zlatousti I Vladimir Hadži Kuvar – Hadžiluk u arapsko proleće
Hadžije na bliskom istoku
Priča o putovanju do Jerusalima, kopnom preko Turske, Sirije, Libana i Jordana u (arapsko) proleće 2011. Arapski svet se budi, revolucije besne u Tunisu i Egiptu, a dva putnika (po drugi put) obilaze Levant. Pre rata…
Parče sveta gde je svaki kamen istorija. O najstarijim gradovima sveta, prošlim i ovim civilizacijama. Male tajne cenkanja, veštine neophodne u svakodnevnim aktivnostima. Od najstarijih gradova sveta, pustinje i nestvarnih građevina do neumerenog hedonizma arpaske kulture i kuhinje.
Ma koliko tamo kamenja i građevina bilo da se vidi, najbolje što se može upoznati su ljudi. Priča pričana kroz slike i ljude koje srećemo tokom tih samo 4000 km. Ko koga voli i mrzi na tom zamršenom parčetu sveta.
A onda nešto sasvim drugačije – Izrael! Užasna granica i magični Jerusalim sveto mesto svima i svakom. Čudnim putevima vođeni putnici namernici postadoše Hadžije…