Osma po redu Putospektiva i prva u novoj godini nas je opet okupila u velikom broju u prostorijama Kulturnog centra “Rex”. Novina ovog puta su dve kamere koji su svojim staklenim okom pratile i beležile naše putnike i njihove priče i zahvaljujući drugarima iz Internet televizije imate priliku da pogledate njihova predavanja u celosti. Ovom prilikom im se zahvaljujemo i radujemo budućem druženju.
Prvi je led trebalo da probije Miroslav pričom o biciklističkom putovanju do Jadranskog mora, kroz Srbiju, deo Bosne i Crnu goru. Društvo na putovanju mu je pravio drug Oliver.
Miroslav Jovanović – Biciklom do mora
Saznali smo da su nam, da bismo putovali biciklom na duže relacije, potrebne tri stvari: volja, kondicija i solidan bicikl. Potrebne su njima bile još neke sitnice, ali smo naučili da je snalažljivost najbitnija – da ako vam se, na primer, glava pod kacigom previše znoji i znoj vam ulazi u oči i smeta, ženski ulošci bez krilca, podmetnuti ispod kacige, su idealno rešenje.
Putovali su od Beograda, preko Valjeva, Bajine bašte, preko Pljevlje, Nikšića, Čeva.
Vreme ih većim delom puta nije služilo, ali ih to nije mnogo kočilo. Uspešno su gazili zamišljenu rutu i bili prijateljski dočekivani gde god da su pokucali, uz pivo, slaninu i topao smeštaj.
Putovali su uz Drinu do reke Vrelo, vozili off-road putevima ka Mokroj gori. Preko makadamskih puteva i teških uspona, prelepi vidici im punili “baterije” i davali im snagu da voze dalje.
Na putu sreću zanimljive ljude, a jedan od njih je stariji konobar u nekoj kafani kod Ostroga koji im kaže da moraju do
Lovćena, da obiđu Njegošev mauzolej. Kaže: “Kralj spava na 5, 6 hiljada metara!” Miroslav, poznavalac nadmorskih visina, se daje u diskusiju sa njim kako je to nemoguće, jer je najviši vrh u Crnoj gori oko 2500-2600m, ali se konobar ne obazire na njega, nego uzima gusle i kreće da peva neku “pjesmu” – “Na peet, šeest hiljada metaraa!”
Prilog na sajtu Internet televizije
Odmah nakon, Miroslav je zagrejani mikrofon ustupio Urošu koji je dalje probijao led ka Grenlandu.
Uroš Matović – Iza zemlje Hiperborejaca
Uroš je tokom 2011/2012 boravio na Islandu kao volonter Crvenog krsta. Izabrao je Island da bi bio bliži Grenlandu, koji je želeo da poseti.
Priču počinje sa malo istorije o severno-američkom tlu. Lejf Erikson, Kristofer Kolumbo Severne Evrope, odnosno, prvi Evropljanin koji je naselio Severnu Ameriku bio je sin Erika Crvenog, koji je dao ime Grenlandu. Objašnjava nam da ime Grenland potiče od inuitskog Kalaallit Nunaat, što u prevodu znači Zemlja ljudi.
Uroš je želeo da ode na istočnu obalu, koja je, u većoj meri od zapadne, očuvala tradicionalni način starosedelačkog inuitskog stanovništva. Mala sela koja se bave lovom i ribolovom.
Nuk, glavni grad Grenlanda, koji broji 16 000 stanovnika, za Uroša ostavlja čudan utisak, kako kaže, “kao da je to neka stanica za polarne istraživače, kao da ste u nekom tranzitu, kao da nije stvoren da se u njemu prijatno živi, non-stop je buka, buldožera, kamiona, kao da ste na nekom gradilištu”.
Saznali smo da je Grenland rekorder po mnogo čemu – najveće ostrvo na svetu, najveće poštansko sanduče na svetu, gde stižu pisma dece upućena Deda Mrazu, najveća stopa suicida, najskuplje pivo na svetu (preko 10€).
Vrlo zanimljiva priča bila je i priča o bloku P. Naime, do 1953. godine Grenland je bio u potpunoj izolaciji od ostatka sveta, pa je danska vlada odlučila da uvede reforme da nekako organizuje Grenland i 60-ih godina podignuto je ogromno zdanje. Čitave porodice, čitava sela premestila se u tu zgradu, te je ona brojala tačno 1% celokupnog stanovništva Grenlanda. I to, naravno, nije zaživelo, ali je klasičan primer šta se dešava kad na silu pokušate urbanizaciju stanovništva koji je naviklo na neki drugi specifičan način života. Stanovnici su i dalje išli u lov i ribolov, nosili ogromna krzna na sebi, pa nisu mogli da prodju kroz vrata, a ulov su ostavljali u lavabo, kade, i dolazilo je do zapušenja. I ova zgrada je u potpunosti iseljena od oktobra 2012 godine.
Prilog na sajtu Internet televizije
Potom je usledila kraća pauza, a onda nas je čekala Zoranova priča.
Zoran Ilić – Autostop kao način života
On nam je stavio osmehe na lica, a priča nas je zadivila. Zoran je gospodin sa 74 nanizanih godina, koji od svoje 22. godine putuje isključivo autostopom. On je uspeo da stopira i da se vozi bez potrošenog dinara prevoznim sredstvima koja ćete pomisliti da nije moguće stopirati – kamione, traktore, moped kroz Afriku, kamilu, magarca, brod, pa čak i avion.
A počeo je sasvim neplanirano, upoznavši nekog Francuza, autostopera, na Terazijama, koji je tada bio na svom putešestviju ka Indiji. Zoran ga je proveo kroz grad, platio ručak, udomio u svojoj kući i sutradan ispratio na dalek put, a sebi takodje zacrtao, pošto ga za Beograd u tom momentu ništa nije vezivalo, da krene ka zapadu, u Evropu!
I Zoran nam napominje da je za autostopera neophodno da je vedrog duha, da je strpljiv i da pođe sa nešto para u džepu, putuje dok ih sve ne potroši, a onda pokuša da se nekako vrati kući. Zoran je još poneo i dvadesetak pakli cigareta, iako nepušač, po starom običaju po kome su majke slale svoje sinove u vojsku sa cigaretama da bi lakše stekli društvo, a u Zoranovom slučaju i da bi možda zaradio nešto para od njihove prodaje.
Neprijatnosti je na putu imao samo jednu, ali se zato mnogo toga promenilo u njemu – prebrodio je strah od spavanja pod vedrim nebom, prvi put je video more, kupio svoje prve farmerice, prvi put prenoćio u zatvoru i prvi put u bolnici.
Putovao je kroz Italiju, Francusku sve do Londona, a onda i do daleke Afrike. Kroz Albaniju je putovao kao Srbin, a kroz Srbiju je putovao prerušen u Albanca sa kečetom na glavi. I ništa mu se loše nije desilo, jer objašnjava da “ako krenete sa mišlju da vam se nešto loše može dogoditi, sve šanse su i da hoće”.
Zoran danas i dalje putuje autostopom, ali sada je svoje rute uokvirio samo granicama Srbije. A kao znak zahvalnosti svima ljudima dobre volje koji su ga primali da se vozi sa njima, Zoran nudi besplatnu, sređenu, četvorokrevetnu sobu u Kruševcu i osmokrevetnu u Ulcinjskoj Velikoj plaži po ceni od 1 eur na dan. Pogledajte ceo snimak Zoranove i ostalih dveju priča da biste čuli mnogo više i uživali u lepim opisima dogodovština iz usta samih aktera.
Prilog na sajtu Internet televizije
Tekst pisala Monika Sekej
Hvala svima što ste učestvovali u osmoj Putospektivi, a mi se vidimo 22.2.2014. u Rexu na rođendanskoj Putospektivi.